Замире нам ћирилички језик

Поводом најављене израде новог српског правописа до краја године и могућег правописног сигурног решења питања будућности српске азбуке

Драгољуб Збиљић (1945) је познати језикословац, објавио је до сада 17 књига о страдању српског ћириличког језика. Истраживањем тог страдања бавио се целог радног века. Животне прилике и школска спрема професора српско(хрватско)г језика и југословенске књижевности довели су га на радна места предавача  у основној школи, затим у гимназији, потом је предавао у факултетској настави а најдуже је радио, посебно по пресељењу у Нови Сад у новинарству као лектор, редактор, уредник рубрика. Завршио је све своје радне обавезе без иједне казне за „нерадну дисциплину“, а са нешто мањих награда. Његов  стваралачки рад испунио се до данас у објављених близу хиљаду извештаја, чланака, огледа, расправа, интервјуа и других врста текстова у новинарству (почетак у приштинском Јединству)  а бројка од 17 књига о српском језику, с посебним акцентом на детаљну обраду проблема српског писма у историји и данашњици сигурно га сврстава међу ауторе који су се тиме бавили најдуже, најисцрпније и, без сумње, најминуциозније у српској лингвистици. Најплодоноснији део његовог живота јесте онај када је основао 2001. године Удружење “Ћирилица” с основним циљем да се Србима врати њихово савршено ћириличко писмо које је плански и систематски прогонила комунистичка партија за све време владавине у Југославији и Србији. Данас се мисли да у Србији нема комуниста, али се статус српске азбуке, сувише очигледно, није ни за длаку поправио. Нажалост у просеку се још и погоршао у односу на југословенско време.

Оно што се издваја као посебна Збиљићева карактеристика рада у његовим књигама то – је његов лако уочљив манир да готово никада није само описивао проблем, него је увек предлагао и његово решење.

Где су данас Срби у лингвистици?

 Питамо проф. Збиљића где су данас Срби у лингвистици?

– Ако хоћете да вам право кажем, ни по бабу ни по стричевима, иако не личим на српског див-јунака пред којим се од узоравања друмова све до Стамбола тресло – Срба и њихове лингвистике готово као да нема нигде.

Нигде? По чему, зашто?

–  По томе, најпре, и зато што много немају.

Шта конкретно немају?

–  Немају решено оно најминималније за нормално коришћење језика. Немају, изгубили су ни мање ни више, по свим истраживањима, девет десетина српског писма, па се сироти наш народ служи хрватским писмом просечно око 90 одсто. Сви који нисмо слепи видимо да Срби с лингвистима “немањићима” више готово да немају на српском ћириличком језику ниједну банку, ниједну продавницу, ниједну фабрику ако јој је власник из иностранства, ниједну салу за „боди-билдинг“ и ниједно место где се нешто с мишићима ради. Српски лингвисти једва да су сачували нешто Вукових скупљених речи још у првој половини 19. века. Друго су све пропустили речи из страних језика, а и кад напишу неко своје лингвистичко „састављеније“, у њему је већина туђих речи. У Вуковом Рјечнику (1818, 1852) беше много више домаћих речи, истина с нешто турских, али неупоредиво мање од данас енглеских.

Шта још српски лингвисти немају?

–  Осим тога што најмање имају у српском језику и за српски језик – свог рођеног писма, српски лингвисти немају нормативну граматику…

–  А Нормативна граматика српског језика Матице српске из, беше ли, 2013?

Граматика по Новосадском договору (1954)

–  Та је граматика прављена у маниру и по језичком стандарду Новосадског договора (1954) с комунистима који су тај договор наместили с хрватским и неким другим делегираним по комунистичким линијама и „правилима“ која нису важила исто за све. На пример, у формално „извиканим“ „равноправностима латинице и ћирилице“ била су наређена различита права Хрвата, с једне, и Срба и остале „ситнарије“, с друге стране, нарочито, у писму и изговору. Дакле, равноправнији су били хрватска латиница и (и)јекавски изговор којим су се служили сви Хрвати у својој  варијанти српског.

У чему су били равноправнији латиница и ијекавски изговор?

– Много су равноправнији били у томе што се хрватска латиница није ни по плану ни изван плана у Хрватској смела замењивати готово никада, а у БиХ, Црној Гори и Србији ћирилица се избацивала и од комунистичке власти форсирала најпре мање, па све више, ћириличке куцачке машине су и пре истрошености њихових тастатура бацане на ђубришта, у најбољем случају у подруме да не буду баш на киши, а по наредби су куповане латиничке машине. Лингвисти су у томе, наравно без отпора, морали да смишљају за ученике („господа“ је пре од сељака сазнала зашто се морају бацати ћириличке неистрошене машине и куповати се само латиничке). Није их било више у производњи, а „није била ни штета, јер је ћирилица, иначе, застарело и сељачко писмо“ које се, ради нашег „убрзаног напретка“, мора заменити светским латиничким писмом… И то замењивање ћирилице нико није смео да спречи и ако би хтео и знао о чему је реч. Говор о томе проглашен је „српском националистичком темом“, а ако би се чуло да неко инсистира на коришћењу ћирилице, тај би изгубио  шансу да се укључи да доприноси нашем убрзаном развоју, а било је, свакако, и тежих много српских страдања.

 Како је екавски био неравноправан?

            Врло лош лингвистички посао

            – Неравноправност за екавски била је само у томе што се у Хрватској, БиХ и Црној Гори није смела користити екавица у општој и службеној употреби. Морала се користити само (и)јекавица. Екавица је била углавном искључена и у наведеним ијекавским републикама екавски школски кадар, ако би дошао да ради тамо, он је морао прећи на (и)јекавицу. Знам то и професионално из „прве руке“. Мој тада млади колега отишао је из екавске Топлице да ради у Гимназији у Рогатици. Одмах је, као професор српскохрватског језика, разумео да не сме ни да пита да ли сме он да предаје на свом матерњем екавском. Питао сам га да ли се лако снашао не (и)јекавском, рекао ми је: „Ко те пита,  човече, ради да живиш, или бежи па гладуј!“ Знао сам колико је муке требало да се снађе на (и)јекавском. Стручњак за језик зна да (и)јекавски има доста тешких правила за екавце. На срећу, (и)јекавци се петоструко брже навикну на екавски јер то  наречје нема готово никаквих тешких правила у односу на (и)јекаски изговор. Јер, екавски је песма што се преласка на њега тиче. Али, и поред тога, нама је у Гимназији у Блацу била готово половина професора (и)јекаваца и готово нико није ни морао ни хтео да мења своје наречје у говору. Нити је то нама ђацима сметало. Било нам је симпатично јер смо знали по (и)јекавици и акцентима одакле су наши професори били. Треба још рећи да је политика у комунистичкој Југославији била таква да се од Срба није тражило неко веће јединство ни у чему па ни у језику. Срби су били у политичкој стварности таквој да су комунисти из других нација зазирали од бројчане величине Срба у односу на све друге у Југославији. Неки политичари говорили су да је Југославија тим јача што је Србија слабија. А Србима је слабост гарантовало сваковрсно нејединство Срба у свему, по принципу владајућем код оних других „завади па владај“. Зато је задржавано и језичко нејединство Срба. Зато Срби чак од Вука до данас имају најразбијенији учевни језик, а тиме, разуме се и народ. Зато су у свом језику у односу на његове варијанте сви други (п)остали јединственији и у језику и у писму, а само су Срби до данас остали с језиком у четири колоне, што је за Србе много лошије него што је било у Вуково време. Тада су биле две језичке варијантске колоне: 1. српски језик на ијекавици и ћирилици 2, српски језик на екавици и ћирилици. Данас је српски језик постао шаренији (разбијенији): 1. српски језик на екавици и ћирилици, 2. српски језик на (и)јекавици и ћирилици, 3. српски језик на (и)јекавици и латиници и 4. српски језик на екавици и латиници. Остали: Хрвати, Бошњаци и Црногорци сви имају једну колону: хрватски, бошњачки – босански и црногорски језик сви су углавном на (и)јекавици и (хрватској) латиници. Они сви, дакле, имају једну језичку колону која се очитава у: сва три „језика“ на (и)јекавици и латиници. Према томе, само су Срби остали још од Вука Караџића с четири међусобне варијантске језичке колоне само у једном народу – српском. А тако велико нејединство у свом језику омогућује задржавање нејединства, свакако и у српском народу. Разуме се, постојање тог таквог нејединства само српског језика и народа само или највише односом српских лингвиста према српском народу и његовом језику а српски политичари такође нису дали подршку већем језичком јединству Срба, јер су код њих гајени и локалпатриотизми. А локалпатриотизам погодује непредузимању мера српских лингвиста за језичко обједињавање Срба. То језичко и графичко најбоље могуће обједињавање Срба били су завршили Р. Караџић и М. Крајишник с целим првим руководством Републике Српске  и трајало је само до њиховог приморавања да напусте своје положаје у Српској, али су, замислите, баш српски лингвисти са свих страна нагрнули одмах да после одласка ове двојице челних бораца и стваралаца српске државе преко Дрине пониште њихово језичко обједињујуће дело.

Зна ли ико тачно зашто су то урадили српски  лингвисти?

Параграфи лошији од Милошевих

 – Како би то ико могао знати кад то не знају ни сами лингвисти као извршиоци тог страшног посла по целину српског народа.

Имају ли српски лингвисти и српски народ нечега доброј у српској лингвистици, макар један разлог за хвалу?

– Немају ништа за посебну хвалу. Код свих других лингвиста, да су тако, као српски стручњаци за језик, поступали, били би осуђивани. А српским лингвистима све то српски народ опрашта а критикује власт и данас када се она не меша као раније у то како ће српски лингвисти радити свој посао. Истина, и власт је саучесник у страдању српског језика и, поготово, писма ћириличког. И то тако што је хтела да помогне српском језику и писму тако што је усвојила у ово време (2021) и неуставан и апсурдан закон, штетан и због тога што је тај правни документ кудикамо гори него што су била правна документа у време Милоша Обреновића.

Сигурно постоји нешто што се има похвалити у што пружа наду за будућност српског језика и писма.

– Наравно. Има нешто највредније – диван српски народ. Он је нада свим добрим људима и себи. Он је сигурна наша будућност. Он је најбољи народ на свету, а тек ће бити недостижан најбољи и у Европи и у свету. А и већ је бивао и у најтежим условима „теслински“ најбољи духовно а и, с обзиром на пропорционалну физичку снагу, и најјачи је.

И, најзад, шта је, по вашој процени, најважнији следећи задатак у српској лингвистици?

Само једноазбучје у правопису решава проблем ћирилице

– Српске лингвисте чекају два велика посла.За језичко обједињавање целог српског народа најважније је добро нормирање учевног језика. То је онај тзв. надјезик који ваља најбоље могуће нормирати. Подсетисмо се малопре да Срби и њихови лингвисти још немају такав језик. У вези с тим „Ћирилица“ је предлагала најмање десетак пута Одбору за стандардизацију српског језика да се на широком званичном договору лингвиста уз учешђе у том договору и културних, научних радника свих смерова и представника истакнуте српске памети и интелигенције договорно установе правци и задаци у коначном успостављању модерног учевног српског језика. Као други задатак већ се прекоредно убацила израда  новог српског правописа. Са старим правописом већ се предуго чекало. А тај правопис, такав какав је, нажалост увелико се погоршало стање писмености у српском народу до те мере да су о томе увелико говорили српски лингвисти, али они су у томе имали велике критике за свакога, осим з себе, за оне који су, у ствари, једини и плаћени и профсионално задужени за бригу о српском језику и писму.

Наравно, у томе ипак они јесу најодговорнији, али су, због много чега, одговорни и власт и, без сумње, целокупно школство. Ако тај нови правопис уради тренутно најважнији задатак – коначно правописно нормирање једноазбучја и у језику Срба, као што је то пракса у  свим престижним језицима у свету, предобар и разуман српски народ опростиће лингвистима – правописцима што су деценијама практично свом народу осмислиоци увођења само  Србима двоазбучне шизофреничности, неуведене ниједном другом народу. Тако је Србима, кроз планирану комунистичку фаворизацију хрватског писма, то латиничко писмо превладало 90:10 одсто против српске азбуке. Правопис у једноазбучју за ту националну, културну, цивилизацијску и идентитетску важност пресудно је значајан.

Хвала вам.

И вама хвала.

19. 2. 2023)

(Ј)овица (В)уцеља

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.